ИСТОРИЈАТ СЛУЖБЕ ЗАШТИТЕ
Упоредо са обнављањем српске државе почетком XIX века јавља се и свест о важности културног наслеђа и његовог изучавања, али и потреби да се о њему организовано брине. Кнез Милош Обреновић је тим поводом издао и наредбу да се “пријави сваки налазак било какве старине“, а 1836. године је по налогу Правитељствујушчег совјета сербског предузето пописивање стања свих цркава и манастира у тадашњој Србији.
Први општи правни акт у Србији у савременом смислу представља Уредба о заштити споменика древности, коју је 22. (9.) фебруара 1844. године, на предлог тадашњег начелника у Министарству просвете, књижевника и правника Јована Стерије Поповића издао књаз Александар Карађорђевић у сагласности са Совјетом. Уредбом се “забрањује рушење старих градова или њихових развалина, како би се споменици древности колико је могуће ненарушени сачували“. Овим савременим општим споменичко-правним актом Србија поставља темеље односа државе према наслеђу и то као једна од првих држава у Европи XIX века.
Краљевина Србија је потписник Хашких конвенција о законима и обичајима рата на копну 1899. и 1907. године, који садрже и два принципа заштите одређених културних добара у случају оружаног сукоба.
У Краљевини Југославији није постојао посебан закон о заштити споменика културе, међутим, било је више других прописа и закона који су у целини или делимично уређивали и ову материју.
Након Другог светског рата, 1945. године донета је Одлука о заштити и чувању културних споменика и старина, а затим и Југословенски закон о заштити споменика културе.
Република Србија је први Закон о заштити споменика културе и природних реткости донела 1948. године, а потоњи развој споменичког права је био врло динамичан и пратио је општи друштвени развој и промене уставних оквира на нивоу СФРЈ и Републике Србије. Важећи Закон о културним добрима (Службени гласник РС бр. 71/94), садржи дефиниције непокретних културних добара, принципе и мере заштите, односно уређује систем заштите и коришћења културних добара и утврђује услове за обављање делатности заштите културних добара.
Успостављање службе заштите непокретног културног наслеђа почиње 1947. године када је Влада Народне Републике Србије основала Завод за заштиту и научно проучавање споменика културе Народне Републике Србије, са седиштем у Београду. Завод је 1960. године преименован у Републички завод за заштиту споменика културе Београд, а 1971. му је припојен Југословенски институт за заштиту споменика културе, да би убрзо започела организација мреже установа заштите на територији Србије.
Систем заштите непокретног културног наслеђа организован је територијално и чине га републички, два покрајинска, два градска и десет подручних завода за заштиту споменика културе. Део ове мреже завода у Републици Србији чини и Рeгионaлни зaвод зa зaштиту спомeникa културe Смeдeрeво, који је територијално надлежан за Подунавски и Браничевски округ.
