Службе заштите
zavod za zastitu spomenika kulture smederevo tvrdjava smederevo dunav tvrdjava golubac ram tvrdjava spomenici kulture
zavod za zastitu spomenika kulture smederevo tvrdjava smederevo dunav tvrdjava golubac ram tvrdjava spomenici kulture
22099
page-template-default,page,page-id-22099,bridge-core-2.4,translatepress-sr_RS,ajax_fade,page_not_loaded,qode-page-loading-effect-enabled,, vertical_menu_transparency vertical_menu_transparency_on,no_animation_on_touch,qode-title-hidden,footer_responsive_adv,transparent_content,qode-overridden-elementors-fonts,qode-theme-ver-22.5,qode-theme-bridge,wpb-js-composer js-comp-ver-6.2.0,vc_responsive,elementor-default,elementor-kit-7

 

ИСТОРИЈАТ СЛУЖБЕ ЗАШТИТЕ


 

Упоредо са обнављањем српске државе почетком XIX века јавља се и свест о важности културног наслеђа и његовог изучавања, али и потреби да се о њему организовано брине. Кнез Милош Обреновић је тим поводом издао и наредбу да се “пријави сваки налазак било какве старине“, а 1836. године је по налогу Правитељствујушчег совјета сербског предузето пописивање стања свих цркава и манастира у тадашњој Србији.

 

Први општи правни акт у Србији у савременом смислу представља Уредба о заштити споменика древности, коју је 22. (9.) фебруара 1844. године, на предлог тадашњег начелника у Министарству просвете, књижевника и правника Јована Стерије Поповића издао књаз Александар Карађорђевић у сагласности са Совјетом. Уредбом се “забрањује рушење старих градова или њихових развалина, како би се споменици древности колико је могуће ненарушени сачували“. Овим савременим општим споменичко-правним актом Србија поставља темеље односа државе према наслеђу и то као једна од првих држава у Европи XIX века.

 

Краљевина Србија је потписник Хашких конвенција о законима и обичајима рата на копну 1899. и 1907. године, који садрже и два принципа заштите одређених културних добара у случају оружаног сукоба.

У Краљевини Југославији није постојао посебан закон о заштити споменика културе, међутим, било је више других прописа и закона који су у целини или делимично уређивали и ову материју.

Након Другог светског рата, 1945. године донета је Одлука о заштити и чувању културних споменика и старина, а затим и Југословенски закон о заштити споменика културе.

 

Република Србија је први Закон о заштити споменика културе и природних реткости донела 1948. године, а потоњи развој споменичког права је био врло динамичан и пратио је општи друштвени развој и промене уставних оквира на нивоу СФРЈ и Републике Србије. Важећи Закон о културним добрима (Службени гласник РС бр. 71/94), садржи дефиниције непокретних културних добара, принципе и мере заштите, односно уређује систем заштите и коришћења културних добара и утврђује услове за обављање делатности заштите културних добара.

 

Успостављање службе заштите непокретног културног наслеђа почиње 1947. године када је Влада Народне Републике Србије основала Завод за заштиту и научно проучавање споменика културе Народне Републике Србије, са седиштем у Београду. Завод је 1960. године преименован у Републички завод за заштиту споменика културе Београд, а 1971. му је припојен Југословенски институт за заштиту споменика културе, да би убрзо започела организација мреже установа заштите на територији Србије.
Систем заштите непокретног културног наслеђа организован је територијално и чине га републички, два покрајинска, два градска и десет подручних завода за заштиту споменика културе. Део ове мреже завода у Републици Србији чини и Рeгионaлни зaвод зa зaштиту спомeникa културe Смeдeрeво, који је територијално надлежан за Подунавски и Браничевски округ.